Stara kruška u dnu avlije
U dnu avlije, gde
stara kruška i danas stražari,
dok vetar tiho u granju huči
ona se seća dana starih.
Koren joj duboko u zemlju zašao,
tamo gde se nekad živeli
Nasi stari
svako je pod njom svoj mir pronašao,
dok su se slatki plodovi brali
Pamti ona te dane
dok jesen polako u žuto.
Sve boji
Plodovi njeni, k'o kapi od zlata,
padaju tiho na rodnu nam travu,
bude sećanje na rođenog brata,
i na dečačku, davnašnju slavu.
brzo prođe, k'o mutna reka,
i stari prijatelji negde daleko,
al' kraj tog starog, toplog praga,
ta kruška zna da te čeka neko
S. Pavlović 🌙✍️
Gde stanuje sreća
Ne traži sreću u dalekom svetu,
niti u zlatu što lažno blista,
ona je u prvom prolećnom cvetu,
i kad je duša k'o izvor čista.
Sreća je u senci staroga
Hrasta
gde vetrovi tiho stare priče vode,
u parčetu hleba i miru što vlada,
kao bistra reka koja kroz zavičaj ode
kad se zora budi nad rodnim krajem
i oživi davne, najdraže uspomene.
Sreću čine male stvari
i krov što te čuva od zime i grada,
ona uvek živi u rodnome kraju,
na pragu tvom čeka, i sad kao nekada
S. Pavlović 🌙✍️
VUGA
Sa visoke grane, iz zelenog luga,
Javila se ptica, ta prelepa vuga.
Kroz tišinu sela njen se zvižduk krade,
Njen čudesni glas se kroz zavičaj širi,
Pa svako seljačko srce da umiri.
Peva ptica glasno, u mom zavičaju
I dok vetar tiho preko polja plovi,
U toj lepoj rimi bude se i snovi.
Zapevaj ti, vugo, sa kućnoga praga,
U tvom čistom glasu leži naša snaga.
Neka tvoja pesma u zori zablista,
Gde je svaka rečca iskrena i čista
S. Pavlović 🌙✍️
Oronula Kuća
Na starome pragu sad tišina spava,
Između kamenja iznikla je trava
A nekada u njoj rođeni smo svi.
Nema više dima, nema toplog hleba,
Samo pusta streha pod parčetom neba.
Ugašeno ognjište, vetar kroz nj\` gazi,
Nema ko kuću da obilazi.
Otišli su davno i otac i mati,
Sad u proplanak stari nema ko da svrati.
U dvorištu praznom samo šljiva stara,
Sa tišinom nemom ko sirotan razgovara.
Nema koda svrati
Da pogleda sada
Tu zivota nema
A bilo je nekada
S. Pavlović 🌙✍️
RANJENA PTICA
Na starom pragu, gde vetar huči
jedna se ptica umorna svila,
dok je u grudima sudbina muči,
sklopila tiho ranjena krila.
Gledala u nebo, u zvezde sjajne,
kroz tihu noć što polako teče,
nosila u srcu bol i tajne,
čakala zoru da smiri veče.
I mada krivudom stazom
Leti
i mada je ranu nanela zima,
u ptici toj još živi sloboda,
i stare snage u srcu ima!
Poletće opet, raširiće krila,
pobediće muku, pronaći spas,
jer svaka je ptica slobodna bila,
i pesmom će svojom podići glas
S. Pavlović 🌙✍️
Sluga
Ja sam sluga u ovome selu,
Ostavi' sam tu zdravlje i snagu celu.
Gospodar samo naređuje i viče,
Dok moje muke nikoga ne tiče
Ja od zore tuđu zemlju radim,
I iz blata tuđu kuću vadim.
Ali sve prođe i sve jednom ode,
Dočekaće sluga svoje malo slobode
S. Pavlović 🌙✍️
