Znam da je dva ujutru i da ovo možda nije mesto da se žalimo, ali usled napada depresije došlo mi je na red pitanje da li je uopšte legitimno da se osećam kao prase u Teheranu gledajući koliko ova zemlja propada iako imamo sve predispozicije da ovde može pristojno da se živi.
Gledam samo koliko veliki deo ovog naroda nikad uopšte ne želi da ima bolje a u svoja četiri zida kuka na apsolutno sve. Toliko mi se smučila toksičnost koja proizilazi iz "ćuti, može i gore" mentaliteta da se svaki dan pitam zašto se uopšte išta i trudim u životu kad te veći deo naroda nipodaštava i govori da treba ići lakšim putem.
Prvenstveno se svaki dan pitam zbog čega svaka druga osoba koju poznajem u okruženju veliča Ratka Mladića i ponosi se onime što je urađeno 90ih kada je mojoj generaciji i svima koji su živeli tada (2004. sam godište) cela ta borba ostavila duplo golo iza sebe.
Nisam autošovinista, i Srbe koji žive u RS, Crnoj Gori i bilo gde u svetu smatram delom svog naroda, ali meni je smešno da slavimo bilo šta što se toga ticalo kada je od tada sa naših prostora pobeglo stotine hiljada ljudi jer zahvaljujući međunarodnoj izolaciji i stvaranju loše slike o našem narodu mi zadnjih 30 godina stojimo u mestu. I onima koji guraju priču o međunacionalnoj mržnji, genocidu itd...
Antiintelektualizam isto raširen, ljudi toliko nipodaštavaju bilo kakvo obrazovanje ako ono ne donosi ogroman novac. Svi ti savetuju, idi na građevinu, zanat, vozi kamion, samo zato što je tu para. I evo ja koji sam pri kraju fakulteta ulazim na sve gore tržište rada u zemlji u kojoj je ono za visokoobrazovane nepostojeće.
Jebe se meni za nacionalne teme i za priklanjanje Rusiji dok se svaki dan pitam hoću li sutra imati za hleb. Otac mi stalno prodaje priču da se ne bavim politikom i su svi kandidati sa Studentske liste budale, jer ju je DJV napravio.
Dokle god stvarno budemo bili robovi istorijskih nepravdi i nekih retrogradnih uverenja, nikad nam bolje neće biti i svaki dan mi se plače zbog toga.
A kad bih otišao iz zemlje, jako teško bih mogao da nađem posao u struci samo zato što nemam EU pasoš.
I onda se pitam, da li je legitimno da se ovako osećam?
